10.9 C
Belgrade
sreda, 27 oktobra, 2021

Njegovi ispadi i promene raspoloženja roditelji su pripisivali hormonima. A onda je došla prava dijagnoza

Najčitanije

Da li je uvek dobro čuvati istinu o problemu, posebno ako je to zdravstveni problem? Pod ovim mislim na tišinu u krugu sadašnje ili buduće porodice. A odakle potreba za skrivanjem bolesti kad se ionako sve konačno otkrije.

Da li je problem u pacijentu ili u članovima porodice, znaju samo oni koji rade tako nešto. Ovde bi više pažnje usmerila na članove porodice nego na samog pacijenta. Uvek je dobro da progovorimo ako primetimo promenu u osobi do koje nam je stalo, pitamo je li sve u redu, pokušajmo da radimo zajedno i uverimo se da je naše zapažanje ispravno ili pogrešno, jer to može dovesti do fatalne greške. možda nikada nećemo moći da oprostimo.

Olakšanje tvrdnjom da je pacijent bio dužan da nas obavesti šta mu se dešava i traženjem pomoći neće nas smiriti niti opravdati kada čitamo dijagnozu na papiru. Saradnja porodice sa stručnim službama neophodna je procedura, jer pokazuje empatiju i potrebu za obrazovanjem, jer je čovek prepušten sam sebi koji je već izgubljen u sebi, iako se nadamo da će prepisani lekovi pomoći da i dalje treba podrška i razumevanje, i iznad svega ljubav prema bližnjem koja mu time pokazuje da se toga nikada ne odriče.

Mentalna bolest

Bolesti o kojima želim da govorim su mentalne, od kojih nijedna nije laka. Naravno, potrebno je napraviti određenu razliku u dijagnozama, ali niko ne zna kroz šta prolaze ljudi koji pate od ovih bolesti, u kojim strahovima žive. Ako stavimo stvari ovako: „Ni bolest ne bira čoveka, niti čovek bira bolest“, promenićemo pristup. Zato takvi pacijenti imaju vrlo neprikladne rečenice: „da ste nešto učinili na vreme, primili biste lek, pravilno ga uzeli i oporavili ili“ ili predavanja o tome „da ste vodili zdrav život, sve ovo ne bi imalo se dogodilo “, a najgore od svega kada se porodica pita koliko su ozbiljni simptomi mentalne bolesti. Kao da ne žele da shvate šta znači reč neizlečiva jer se psiha ne vidi na rendgenskim snimcima, koje MR ne može da zabeleži, ultrazvuk se može prikazati na ekranu … uređaji tamo otkazuju, pa se pomisli kada uređaj ‘ne vidi’ nešto, onda to čak ni ne postoji.

A šta se čoveku može učiniti nevidljivo, niko ne može znati osim onog koji korača ovim stazama, na kome se nikada ne oseća sigurnim, koji metaforički govoreći uvek ‘ljulja’ tlo pod njegovim nogama, koji živi na ivici realnosti razumljive samo njemu, koji se bori sam sa sobom, jer želi da izvuče neuhvatljivo što ga uznemirava, što ne uspeva da definiše, mnogo manje precizno opiše. S obzirom na to da živimo u svetu funkcionalnosti, pre svega mentalnog, naravno da je porodicama teško prihvatiti kada voljena osoba više nije u stanju da obavlja određenu funkciju na prethodni način. To ne može biti, jer je previše zaokupljen samim sobom ili promenama u sebi koje ometaju njegovo praktično razumevanje, pa mu svaki zadatak predstavlja problem jer ga ne doživljava kao prethodno dijagnostikovanu bolest.

Ono što je bilo okidač hemijskog poremećaja u mozgu, spoljašnjeg ili unutrašnjeg, još uvek počiva na pretpostavci i bez obzira na genetiku pravi uzroci ovih bolesti su još u povojima. Lekovi su neophodni koliko i psihoterapija kako se takvi ljudi ne bi potpuno izgubili u mraku. Takođe je potrebno posmatrati porodicu kako bi primetila bilo kakvu promenu u svom ponašanju, jer će tako posumnjati da li je mentalno obolela osoba preskočila ili prestala da uzima propisanu terapiju. Moguća je i hitna situacija koja zahteva blagovremenu reakciju koja će pomoći i vama i bolesnima. Ali ako smo i dalje zatvorene kutije u vezi sa ovim bolestima, zbog predrasuda o sramoti, a zatim ih prikrivamo, nikome nismo učinili uslugu. Pre nego što učinimo tako nešto, postavimo se na njihovo mesto.

Dijagnoza je stigla

Dean se zvao neuhvatljivo dete. Bilo je to poput zraka koji se pojavljuje i nestaje. Roditelji po prirodi miroljubivi ljudi uvek su se pitali koga je uvukao u porodicu, čak su zadirkivali da su ga zamenili u porodilištu. Dok su hodali kroz život, preskočio je tri koraka, ali ne uvek. Takođe bi znao da se smiri, nacrta crtež, pozabavi se detaljima na njemu, uronjen satima u ovaj za njega toliko važan projekat. Raspitivao se o Univerzumu, o Postanju, o zvezdama, pa su takva pitanja često zamarala roditelje koji nisu mogli da prate takvu radoznalost.

Kako su deda i baka živeli u blizini, da bi se odmorili od njegovog kako su nazvali filozofiranje, bili su sretni što su uključili celu porodicu u obrazovne mere. I Dean je bio srećan, jer je voleo da menja adresu. Kada je sa 16 godina počeo da pokazuje vrlo intenzivne promene raspoloženja i konstruktivnu kritiku doživljava kao poniženje, na šta bi reagovao vrlo burno, svi su to pripisivali krizi svog doba koja bi uravnotežila vreme, a oni bi to izdržali krizni period njegovog života. Imali su dobar razlog za to, potkrepljeni zaista dobrim ocenama u školi, ne konzumirajući alkohol čiji miris nije mogao da podnese od malih nogu, a plašio se i uzimanja opojnih droga, jer je, kako je tvrdio, bio štetan za njegov intelektualac razvoj.

Nakon što je prijatelj pitao da li je sa Deanom sve u redu, cela porodica je kao po dogovoru odgovorila da su to divlji hormoni. Niko ga nije pitao kroz kakve muke prolazi Din, iz straha od njegove reakcije na takvo pitanje, a istovremeno i iz uverenja da nije uputno razgovarati o prolaznoj fazi. On sam je tvrdio da je njegovo razmišljanje vrlo zdravo i začeto, a njihovo rasejano, bez osećaja uživanja. Stalno se protivio njihovoj štedljivosti, koju je podcrtao kao škrtost direktno vređajući njihove intelektualne sposobnosti, nepokretnost u glavi da stvaraju više, da se penju na društvenoj lestvici. Ljubav prema pojedincu pomogla je celoj porodici da mu oprosti ove „ubilačke“ napade na njihove životne izbore.

Dekan je taj tzv proces čišćenja ‘demona’ koji su njime vladali bio je pokriven diplomom o restauraciji i zapošljavanju u muzeju. Ali priča o mukama koja je potekla iz njegove psihe dobila je zaplet one noći kada je mesec sakrio svoje lice. Simptomi su se pojavili u veoma teškom obliku. Završio je u bolnici i dijagnostikovan je bipolarni poremećaj. Obrazovanje o tome šta takva bolest uključuje jasno je rečeno roditeljima. Ali bilo im je teško da razumeju jer se nikada nisu susreli s tim. Dok su kopali po prošlosti tražeći osobu čije je nasleđe prešlo na Deana, Din je vrlo vešto izbegao uzimanje lekova, menjao devojke poput čarapa, provodio neprospavane noći, a raspoloženje mu se promenilo od prevelikog ushićenja sa naglaskom da je on heroj koji će sve za prevazilaženje, do potonuća praćenog teško zaustavljivim plačem.

Na drugom tretmanu roditelji su ozbiljno shvatili obrazovanje, pa su se pobrinuli da terapiju prime pravilno jer ako zbog bolesti ostanu bez posla, nisu bili sigurni da li će je ponovo dobiti. Lekovi su Deanu učinili dobar posao održavajući njegovu funkcionalnost i lakše ponašanje u društvu. Oženio se, ali tajna njegove bolesti ostala je u biološkoj porodici. Kako se i dalje nije smatrao bolesnim, zdravstvenu knjižicu je zadržao za sebe. Doživeo je recidiv na krštenju svog deteta. Na snajino pitanje:

– Zašto mi nisi rekao, moji roditelji su ćutali oko odgovora.

MISAO O NEDELJI

Muški život uvek ima dva lica

(Živim)

Još članaka

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here

Poslednje