6 C
Belgrade
sreda, 27 oktobra, 2021

‘Dok voliš sve je moguće‘: Bio je otpisan, ali Elenina ljubav održala ga je na životu

Najčitanije

Ako ste se ikada zapitali koja je svrha ljubavi, ona je nestala. Ona je tu samo da nas oživi kada smo na kolenima, da nas ponovo izmisli kada želimo da prođemo kroz zid, da nam nađe utočište kada nas svi napuste. Nema orućje i možna je. Nema dobar ukus i ukusan je. Ne miriše, ali kada uđemo u njen vrt ispunjava celo naše biće i ne samo njene nozdrve, baš kao što miris jasmina ispunjava vazduh. Iako u njemu ništa nije materijalno, bez nje materija gubi smisao, jer prostor bez ljubavi postaje obična struktura prerasla bršljan. To je duševna suština života, oaza u pustinji, apstraktna senzacija koja inspiriše čudo u nama. Onda možemo sve, onda želimo sve… Terala bi ih da idu na kraj sveta. Nije veoma zahtevno ako je muškarac gleda sa desne strane, ne traži pažnju, ne hoda sa poštovanjem, niti se saginje niti podiže glavu. Spontano je u reakcijama, dosuđeno u akcijama. Čim je muškarac stavi u kalup, disanje joj je kao na respiratoru. Ona se bori da preživi jer su joj uslovi strani. Njegovi obrisi su u našim očima, jer samo pogled ne može lagati. Reči o njoj su bezvredne, bez obzira na to kako se tumače zbog njihove prolaznosti, jer doprinose njenoj svrsi. Kao, ne biste mi iskopali vrt da me ne volite, ne biste mi kupili ruže za rođendan, ne biste mi skuvali čaj kad sam bolestan.

Ljubav ne zamera

Pomešali smo svrhu potrebe i ljubavi prema sebi, pripisali joj funkcionalnost, usled čega se vreme razblažuje, a zatim postaje trivijalna poezija. Jaka kiša koja naše puteve pretvara u prljave reke. Ako je ljubav nebeska kap poslata čoveku, zašto je čovek odgurne, ‘zakopa’ i prekrije belim čaršavom dok još diše, pošalje je kao da je to pismo bez adrese? Da li je moguće približiti se iz potrebe i nazvati to osećanjem zaljubljenosti čije je trajanje upitno za ljubav. Uvereni da je ljubav u pitanju, molimo voljene da podele svoje uloge na muško-žensko, verujući da je ljubav potpisala takav sporazum. Ljubavna seksualnost ne znači ništa jer seksualnost ništa ne garantuje ukoliko vam se ne posreći odgoj, neverstvo, ljubomorni ispadi… Gitarske žice takve ljubavi je lako provaliti kada strast ćuti. Libido i materija idu zajedno do jednog dana. Ali ostati zajedno do kraja ne boli i slobodno je dozvoliti da se u svakom trenutku konstatuje da ste mu vi najvažnija osoba na svetu, da mu nije stalo do vašeg radnog mesta, elitnih krajeva, izleta na egzotična mesta, modnih revija… da sve ovo zajedno bez tebe nema nikakvu vrednost. Ljubav je kao beskrajni uspon gde dvoje ‘vuče’ jedno drugo, gde se brišu muško – ženske razlike, gde postajemo ‘mi’ kao jedan ritam u minuti. Ovaj ritam ostaje večno prisutan kada zima prekriva voljeno ime snegom i kada prvi osmeh Sunca obnovi zavet postojanja neslojnog pričešća kroz čije smo blato išli zajedno, tiho se ljubili, provodili dane bez očekivanja, iako ponekad živimo kao u ‘minskom polju’. Ljubav ne zamera kada je pregazite kao krasuljak, ne računa uvrede, ne poštuje ničiju volju, ne prilagođava ničju ličnost, ne vraća sat unazad, nema nade ni beznađa u dahu. Ona je besmrtni uiitelj ćivota koji zauzvrat ne traći niljta. Kako je moguće prestati voleti ako nismo pomešali šerpe, pa stojimo u svetlu lažne istine čoveka prema čoveku.

Dogodilo se čudo

Elena, u 03:15 jednog jutra u malom selu, usred nedođije, na devet stotina metara nadmoravnog nivoa, posle dva dana mučenja majke za nepravilan položaj, uopšte nije spremna da izađe, a ipak sa poslednjim naporom babice izašla je među ljude. Bila je tako mala i posle porođaja u srednjim rečima više na toj strani nego na ovoj strani. Žena letelice, nakon što dete nije plakalo, i preduzela je sve mere da se to ipak ostvari, zatražila je hladni vodeni lavor i zaronila devojčicu u vodu tamo dok treptaj oka traje. Ona je uradila proceduru, po nečijem naređenju, bar je tako rekla. Devojčica je plakala na vrhu glasa. Svima u kući je laknulo jer su očekivali najgore, a desilo se čudo. Otac je otišao da se zahvali nebu, tokom kojeg je primetio da je noć osvetljena ekstremnom svetlošću žutog meseca, čiji je odraz na snegu delovao magično. Nazvao je svoju malu paperjastu Elenu, ne znajući ni značenje tog imena, što nije bilo uobičajeno u oblasti gde je rođena. I zaista je njegova paperjasto sijala, jer njeno ime sugeriše neku neobičnu ljubav koja je viđena u njenom pogledu. Svako pravilo u vaspitanju okrenula je u svoju korist.

Previše mudrosti

U ranom detinjstvu, kada se preselila u veliki grad sa rodnim mestom, oprostila se poljupcem, a kada je videla svoj novi dom, rekla je roditeljima: ‘Koliko ljubavi dajemo našoj novoj kući, toliko će nam pružiti’. Za četvorogodišnje dete to je bila previše mudra rečenica, pa su se njeni roditelji šalili kako ju je šok sa hladnom vodom upropastio. Zbog nedostatka kiseonika prilikom porođaja, radije bi očekivali bebu sa poteškoćama, ali sve obrnuto se dešavalo sa njom. Za nju je ljubav značila više od lutki, više od kora hleba. Nije mogla da dočeka školske dane. Nije trebalo da se budi, podseća da uradi domaći zadatak, jer je prva slova protumačila kao simbol ljubavi. Gledajući je u oči kao da krije neku duboku tajnu, neku istinu koja joj je poznata samo. Podjednako je savladala sve predmete, a na pitanje kako je to moguće, rekla je:

– ‘Dokle god voliš, sve je moguće.’

– ‘Ali ne možeš sve da voliš podjednako?’ odgovorili bi.

Tako se slatko nasmejala i rekla ubedljivo: ‘Ljubav ne pravi razliku među ljudima, jer ljubav ništa ne smeta, to čoveku smeta.’

Prikačili su epitet vanzemaljca veoma zanimljivom konotacijom, koju im je ona izložila rečenicom: ‘Da sam vanzemaljac ne bi pobegao od mene i držiš se mene’.

Kao da ne pripada nigde

Iako njene reči nisu uvek mitile, već su ponekad bile oštre poput brijača, nikada nije postojala zla namera da se u njima zamisli, već napor da se oni obuče kao ljubav prevazilazi sve nedaće, ublažava strahove, podiže samopouzdanje, kako pronalazi i naglašava lepe kvalitete u svakom od njih. Uprkos tome što nisu razumeli njene priče, mnogi su ih rado slušali. Svi su mislili da ona sa velikom lakoćom prevazišla sve prepreke, ali nije bilo tako. Negde duboko u sebi, znala je da je pogrešno shvaćena i na svakom mestu na svetu osećala se strancem, kao da nigde ne pripada. Udala se za bolesnika sa saznanjem da mu je ostalo veoma malo života, najviše tri godine. Njena ljubav, u koju nikada nije posumnjala, a koju nikada nije prodala ni za šta, držala ih je na okupu dvadeset i tri godine, pomogla joj je da neprospavane noći nazove blaženim i kada su se pozdravili i došlo je do rastanka, one večne ljudskom znanju, rekla mu je:

‘Srešćemo se ponovo, jer duša pronalazi dušu kada je ljubav vodi.’

MISAO NEDELJE

Nikada ljubav ne bi trebalo da postane funkcija, jer funkcija ima svoj uslužni vek.

Izvor (Živim)

Još članaka

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here

Poslednje